... o bombardiranju Prilišća 18. svibnja 1944. godine:

Josip Šubašić:

Bili smo na paši Pod Lončaričkom. Kako su bili Križi, po običaju smo pekli meso i jajca koja smo donesli iz domi. To smo pojili i na skoro bi bili sa blagom krenili doma, ali došli su avijoni i počelo je bombardiranje sela, tako jako da nam se blago razbižalo prema Peščanica i Jarčem Polju. Jedva smo ga sabrali i primirili. Avijoni su kružili iznad Dubrave, blizu nas, ali nisu pucali, nego samo po selu.

Strašno je i dugo to trajalo dok nije prestalo da smo mogli krenit doma. Znali smo da je veliko zlo. Nad selom svud se dizal gust, črn dim... Kako smo se približavali doma, sve je jače smrdila paljevina, blago nije tilo dalje od Sladićke lokve. Sve je gorilo osim "Doktorovega" stanja. Mi i Majori, Sladići i Miketići ostali smo bez svega kaj je bilo pod krovom. U štali je ubita telica, a stari stric Štefan bil je teško ranjen mitraljezkim rafalom po leđi. Bil je pri svisti iako su mu se vidila rebra u rana. Trebalo ga je vozit u bolnicu, ali svi su se bojali krenit prema Karlovcu zbog straha od ustaš. Ja sam imal samo četrnajst let pa su mislili da mene neće nigdo dirat. Tako ustrašeni krenili smo za Karlovac; sa jednim konjem i na koli sa smrtnim ranjenikom, strina Mare (Štefanova snaha) i ja.

Na Stativa smo sastali Slavota "Barbira" s kojim su bili još niki ustaše. On nas je samo pital kaj se sve dogodilo i povidali smo mu kako je Prilišće stradalo i kako je izgorila i njegova hiža. Potem smo nastavili put i došli doklipsali do bolnice.

U Karlovcu na Jelsi živil je Štefanov sin Janko koji se tamo priženil. Bilo je već kasno, a i konj se moral odmorit pa smo pri njem' prespali. Do jutra, stric je u bolnici umrl. Janko je zel brigu da oca pokopa na groblju na Dubovcu. Mi smo se vrnili doma, a putem nas nije nigdo zaustavljal.

Drugi dan, na sobotu, opet sam išal u Karlovac i to sa dva Žunićeva konja i dobrim vajginom - to je bilo laglje, a i gizdavije. Vozil sam Vilmu Žunićevu sa par kufri odiće i hrane. Njen otac Line se skrival u Karlovcu od kako su pred pol leta pucali na njega i ubili mu ženu. Vilmu sam vozil prema Baniji i pričekal dok je našla oca kojem je nosila najnužnije  da more preživit.
Za par dani moral sam i treći put u Karlovac. Samo sa jednim konjem, vozil sam u bolnicu Anu "Škavurinkinu" ('ćer sad već pokojnega Štefana) i Anu "Srećinkinu" koje su bile ranjene u nogu u bombardiranju. Rane su jim se pogoršavale i bojale su se otrovanja. Ipak, nisu morale ostat u bolnici - nakon previjanja mogle su doma. Opasan put je srećom i ovaj put dobro završil.

Marica Erdeljac r. Erdeljac:

Na povratku od ranje maše k nam je navrnil Viktor Rukavina; on i moj Janko su bili crikveni orguljaši. Dok smo se divanili, nadletili su preko Preluke avijoni. Nije prošlo dugo kad su se čule bombe pa smo se svi skrili u stražnju hižicu. Iza jedne eksplozije sve se streslo, pucala su stakla... Mislili smo da smo pogođeni.

Bliže podne kad je sve prestalo i kad smo se usudili izajt van, vidili smo da je hiža prošla dobro, a okna i koji krovni cigal na strani do ceste, razbiti su od bombe koja je eksplodirala na Habajčevem laptu preko ceste. Tu su pale još dvi bombe koje nisu eksplodirale, a koje je kasnije iskopal Miko "Kranjčev".

U Srednjem Prilišću najgore su prošli "Ruškarovi" čija je hiža gorila, ali je jedva ugašena. Starem kumu "Ruškaru" je bilo jako opečeno vuho. Nagoril  je i "Cestarov" senjik. Narod se poskrival i sklonil kako je bolje mogal pa nije bilo više i teže stradali. Najviše su ljudi bižali u zidanice. Niki su držali i lonac na glavi. Tetac "Šnajdar" se sklonil blizu naše hiže, u "filu" za vodu ispod ceste.

Tu blizu nas, preko ceste, od hiže iz koje su novigradski Erdeljci, je'nput su ustaše pucali na Preluku kadi su po padu Talije bili partizani. Moja svekrva ji je prosila da to ne deladu zač smo se bojali da ćedu partizani pucat od preko pa ćemo mi stradat. Poslušali su i prestali zafaljujuć Vilkotu Brinskem-Juraškinem, ki je bil s njimi.

Dok su u "Kovačičinoj" hiži, današnjoj "Hajdenićevoj", bili partizani sa svojim štabom, koma'dant im je bil Gorup koji je bil od Ozlja. Mlade cure su većinom bile u omladinka, a udate su spadale u AFŽ-e.

Prilišće su je'nput zauzimali partizani, drugi put ustaše, kako kad. Koji god došli morali smo ji nahranit, samo da nas puste na miru. Janko je bil selski odbornik, a brat mu Jože u partizani. Zato smo se uplašile kad su nam je'nput u hižu došle ustaše iskat jist. Imali smo suhega mesa i dobro su se najili i nisu nas niš pitali pa smo mislile kako ne znadu u čijoj su hiži. Potem su bili u farožu pri Mihalju "Majoru" i rekli da su žedni zač su se dobro najili pri koma'dantu prateće čete!

Josip Sladić:

Drugi dan popoldan kad smo zakopali vola koji je izgoril skupa sa štalom i hižom i senjikom, sav utučen i bespomoćan sel sam na drva pri putu. Od štale i zidanice ostale su samo kamene zidine črne od ognja, a od hiže, ganka, senjika, praščaka, kokošinjaka... samo pepel. Sve kaj smo imali, sve je izgorilo, niš nismo mogli spasit. Ostale su nam samo krave koje su bile na paši i jedan vol koji se uspil otkinit od jasal, a od odiće i obuće samo ono kaj smo u jutro obukli na se.

Ja u tridesetem letu bez oca, mati skroz slabega zdravlja, brat invalidan i troje dice starijega brata udovca u Kanadi, a oko mene samo garež i smrad paljevine ... Muka nad mukom od koje mi se grlo stezalo! Sideć dugo na drvi, zaklopljeni oči, sa glavom u šaka i sa lakti na koleni, na tren sam pomislil da samo sanjam grozan san, ali sve više me ovladavala mrzlina dohajajuće noći i opet mi je postalo jasno da je sve to strašna zbilja, da dan ide kraju i da me jedina košulja na meni ne more ugrijat... i tad u najvećoj nevolji stvoril se On - Prijatelj, Matija Volović "šnajdar". Pokril me toplim haljetkom koji mi je donesal, pridigal me sa panja na noge...

Najavljujemo još jedan nastavak dramatičnog svjedočenja:

- Kako je u potpuno porušenoj kući ostao samo zid sa slikom Svetog Trojstva i spasio cijelu obitelj?

Kako su braća dobila 15 godina strogog zatvora u Staroj Gradiški?

Kako je krava spasila život dječaku, svom pastiru?  

(2014-05-28)  Josip Volović